Razgovarali smo sa Maksimom Mudrinićem, direktorom Doma kulture u Sivcu, jedinim aktivnim gajdašem u Vojvodini koji svira Velike kumovske troglasne gajde ili velike srpske troglasne gajde.
Recite nam nešto o vašim muzičkim počecima.
 |
Maksim Mudrinić |
-Od petnaeste godine sviram gitaru. Prve akorde nau čio sam od svoje majke. Od osamnaeste godine počeo sam da pevam u sivačkoj grupi "Slomljena srca". Posle godinu dana ta grupa se raspala, pa sam muzički razvoj nastavio kroz "Maksi grupu". Sa dvadesetak godina počeo sam značajnije da se bavim komponovanjem i u saradnji sa Jovanom Adamovim, kompozitorom iz Novog Sada učestvovao sam na Opatijskom festivalu.
U periodu do 1975. godine sa Maksi grupom snimio sam desetak pesama za Radio Sombor, za tada poznatu muzičku emisiju "Vedri talas". 1976. godine počeo sam da sviram bas-prim tamburu u sivačkom tamburaškom orkestru. 30. avgusta 1977. godine napravili smo prvi Festival Akustičarske Muzike u Sivcu (FAMUS), koji je postao tradicionalni festival. Sa malim prekidima, održano je 20 festivala, a poslednji dvadeseti održan je 2000. godine. Materijalni problemi, tadašnje stanje u državi, nepriznavanja ovog festivala od viših instanci dovele su do toga da se FAMUS ugasi.
Kako ste došli do gajdi?
-Prelaskom u Dom kulture 1994. godine posvetio sam se izvornoj, tradicionalnoj muzici. Bavim se puno folklorom i primećujem da nema tradicionalnih instrumenata skoro u celoj Vojvodini, uglavnom su korišćene tambure i harmonike međutim, stari tradicionalni instrumenti mogli su se naći jako retko, poneka frula, samica, nema gajdi, nema dipala... Najpre sam naučio da sviram samicu i na jednom koncertu tetka Katica Kalentić pita: "Derane jel' bi ti vol'o da sviraš gajde. Imam ja na tavanu jedne stare". Sutra ujutru odem ja kod nje na tavan skinemo mi "lulu", "gajdenicu", "sviralu" sve glavne delove gajdi, Todor Komazec mi napravi "mešinu", Vrabel Janoš iz Čoke "laktaču", Todor me nauči kako se prave "piskovi" i uglavnom kompletiram ja te gajde.
Sviranje na ovom instrumentu naučio sam uglavnom sam, mučeći svojom svirkom porodicu i prijatelje bilo je potrebno godinu, dve dana da naučim pristojno da sviram. Sledilo je uključenje u folklor, zajedno sa orkestrom.
Posle dve, tri godine sviranja na gajdama napredak je bio očigledan, to su potvrdili i mnogi muzički stručnjaci, profesor Dević, profesor Dimitrije Golemović i drugi iz branše koja se bavi etnomuzikologijom.
Gde ste sve nastupali?
-Imao sam nastupe na smotrama izvornog folklora kao solista instrumentalista. Nastupao sam na BEMUS-u, zatim na poziv Bore Dugića učestvovao sam na "Zlatnoj fruli srpskog Balkana", nastupao sam i na međunarodnoj sceni u Grčkoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Austriji... Ove godine imao sam poziv za nastup na Svetskom festivalu gajdaša u Češkoj, ali splet okolnosti doveo je do mog neučešća.
-Nastupe sam imao i u okviru različitih manifestacija u Kuli, Somboru, Novom Sadu... Gostovao sam u mnogim emisija koje sa bave folklornim stvaralaštvom a koje se emituju na TV NS, TV Beograd, TV Pink, TV Jesenjin. Vodim radionice u okviru Festivala ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci, tamo ja već dve godine vodim radionicu koja se zove "Čobanski zvuci" i učim malu decu da prave "karabljicu", to je jedan primitivan čobanski instrument koji je preteča gajdi.
Recite nam nešto o vašoj ljubavi prema gajdama.
-To ti je kao zaraza neka. Nemože da prođe dan, a da ja ne uzmem gajde u ruke da probam. Naslonim uho na mešinu i slušam kako sva tri piska divno, lep sviraju i to me prosto ispuni. Teško je rečima opisati taj osećaj, ali to je nešto mnogo više nego hobi, to je baš ljubav prema instrumentu i stalna želja da se taj instrument vrati u život.
Neverovatna je ljubav prema njima i velika žal za tim što je taj instrument praktično zamro na ovim prostorima. U Sivcu ima jedan momak Sloba Pejin on je savladao već dosta toga, ja sam ga naučio, ali nažalost nema gajde i ne može da vežba koliko bi to bilo potrebno. U Sivcu nekad bilo mnogo gajdaša, posle drugog svetskog rata bilo ih je sedam Živko Bikicki, Raka Sadžakov, Pera Abadžin, Miša Civrić, Baća Vlaški, Jova Mokić - Tuna, Vasa Madžarev. U Sivcu je nekad bilo sedam gajdaša, u Srbobranu trinaest, Stapar je imao poznate gajdaše, Sombor, Banat, na stotine gajdaša između dva svetska rata i posle drugog svetskog rata je sviralo u Vojvodini. Oni su uglavnom svirali na manjim veseljima. Svirali su se "disnotori" to je stari izraz za "zabijačku" ili "karbinje" ili klanje svinja. Kad neki domaćin kolje svinje on pozove i društvo okolo i bude posle malo vina malo pečenog svežeg mesa i uz gajde se to proveseli. Rođendane, krštenja pečenja rakije sve su gajdaši svirali, dok su u svatovima imali posebnu ulogu bili su kumovski svirci. Kum je imao svog gajdaša i on je od početka do kraja svatova bio uz njega...
Maksim Mudrinić snimio je dva CD-a Gajdaška nit i Tebe volem Vojvodino. Oba u malom tiražu, u izdanju kuće "Tiski cvet" iz Novog Sada, snimci su urađeni u Radio Novom Sadu.
