Sivac ima puno umetnički nadahnutih ljudi, među njima je i Miladin Đaković – Pele, umetnički livac koji lije u gipsu, glini i bronzi.
Pele kad si počeo da se baviš livenjem?
 |
Miladin Đaković-Pele |
- Na poziv Milenka Buišića Keze, 1971. godine odlazim u Novi Sad, da bih pomagao njegovom profesoru, akademskom vajaru, Ljubomiru Denkoviću sa radovima u glini i gipsu. Ja sam pravio kalupe za sve figure koje je on vajao. Radio sam zatim i sa vajarom Pajom Radovanovićem koji je pravio umetnički liv u Mašinskoj školi u Novom Sadu, tu sam otkrio mnoge tajne ovog zanata. Radio sam i u livnici "25. oktobar" takođe u Novom Sadu. Tamo sam učestvovao u livenju mnogobrojnih javnih spomenika. Neki od njih su i figura boginje Nike u Bečeju, visine 4.5 metra, koju sam radio za umetnicu Kristine Jackijevič iz Poljske, lili smo "Žikicu Španca", pa spomenik u za Kosjeriću, radili smo dosta i za Sloveniju, radio sam dosta i za umetnike iz Beograda za Zarina, Milivojevića, lili smo spomenik Mihajla Pupina, spomenik Đura Jakšića, to su sve veliki javni spomenici. Tako da sam tu ispekao zanat. U to vreme mi smo bili konkurencija firmi "Plastika" iz Beograda.
Pele je 1985. godine prekinuo sam sa radom na umetničkom livu, međutim na pozive umetnika uvek je spremno odgovarao, tako da je u tom periodu učestvovao u livenju konjičke figure na Zobnatici, koja je livena u betonu. Ovaj spomenik nastao je prema ideji i modelu vajara Stojadina Cvetkovića iz Bačke Topole.
Otkud ta ljubav prema livenju?
- Još u osnovnoj školi u meni se probudila želja za umetničkim stvaranjem. Neki od mojih likovnih radova nagrađivani su na izložbama. Volim umetnost i mogućnost da i ja doprinesem stvaranju jednog umetničkog dela za mene je pravo zadovljstvo. Sada se ne bih odvojio od ovog posla ni zašta na svetu.
Već deset godina Pele radi u umetničkoj radionici "Kuzman" u Smederevu. Vrhunski uslovi za rad, odlična atmosfera i vredni saradnici svi puni umetničkog nadahnuća vredno i sa velikim uspehom stvaraju umetničke radove. Njihova radionica je dobro poznata umetničkim krugovima.
Sa kojim si sve umetnicima, vajarima, sarađivao do sada?
- Sarađivao sam sa mnogobrojnim vajarima iz Novog Sada i Beograda, neki od njih su i Ljubomir Denković, Paja Radovanović, Jovan Soldatović, sarađujem i sam mlađim umetnicima Baća Vasiljević, Mlađa Marinkov, Trkulja, Kiš Julijana, radio sam sa Zarinom, Nikolom Jankovićem i mnogim drugim umetnicima. Takođe, naše umetnička radionica ima odličnu saradnju sa likovnom akademijom i akademijom primenjene umetnosti u Beogradu.
Kakav je osećaj kad figura izađe iz kalupa?
- Livenje je kao mačka u džaku, može da se desi da neki nepredviđeni propust koji se potkrao ili u pripremnom delu ili u samom materijalu upropasti sav prethodni mukotrpni posao. Kada figura izađe iz kalupa kako treba, to je kao da neki teret skinem s leđa, jer svi mi livci težimo tome da umetnik, vajar, bude zadovoljan, zato težimo da odlivak bude savršen.
Koja ti je najdraža skulptura u čijoj izradi si učestvovao?
- Sve su mi drage. Zbog složenosti modela i veličine same skulpture mogao bih da izdvojim jedino skulpturu Kralja Aleksandra I Karadjordjevića na konju koja je postavljena u Nišu.
Reci nam nešto o nekadašnjoj umetničkoj radionici koja je radila u Sivcu.
- Radionicu za umetničko livenje osnovali smo Milanko Bošković i Mito Buiš i ja 1996. godine. Posao je krenuo dobro, ali smo nakon godinu dana prekinuli sa radom a da ni sam neznam zašto. Imam plan i skupljam sredstva da već ove godine otvorim jednu takvu radionicu ovde u Sivcu. Zamišljam to kao svojevrstan porodični posao jer i moje sinove takođe zanima umetničko livenje i već su se upešno oprobali u tome, a ja sam tu da im svojim znanjem i iskustvom pomognem.
