Proizvođačka šećerana A.D. u Starom Sivcu

Početkom XX veka otpočelo se gajenje šećerne repe u Vojvodini, a samim tim i gradnja industrijskih postrojenja za njenu preradu. Prva šećerana je izgrađena 1910. godine Velikom Bečkereku (Zrenjanin); 1911. godine u Novom Vrbasu; 1912. godine u Crvenki i ne dugo za njom izgrađena je šećerana u Branjinom Vrhu (Baranja, tad administrativno pripadala Vojvodini). Šećerane su podignute češko-mađarskim kapitalom, odakle je došla i kvalifikovana radna snaga. Završetkom Prvog svetskog rata šećerane su ostale u rukama stranog kapitala. Ove četiri fabrike predstavljale su polovinu ukupnog kapaciteta industrije šećera u kraljevini SHS, a zatim Kraljevini Jugoslaviji.

Početkom dvadesetih godina, zbog niskih nadnica sezonskim radnicima, niske cene šećerne repe, a visokih državnih poreza i visoke maloprodajne cene šećera, počeli su se isticati zahtevi za upošljavanje domaćih radnika i stručnjaka. Proizvođači repe su zahtevali da im se omogući da preko svojih predstavnika budu zastupljeniu upravnim odborima šećerana, te da im se vrati rezanac i melasa za potrebe njihovih gazdinstava. Kako Kartel proizvođača šećera nije hteo da ispuni ni jedan zahtev u Beogradu je krajem 1924. godine formirano Udruženje proizvođača šećerne repe. Član udruženja postala je i Reparska zadruga u Starom Sivcu. Njen predstavnik je bio Milan Ćurčić, a članovi upravnog odbora Sever Bikicki, Jovan Kucurski, Vujica Cvejin, Vlada M. Lančuški, Kajica Ćurić, Stevan Ćurić, Milan Rajić i Vasa A. Pejin.

Kao jedino sredstvo u borbi protiv Kartela bilo je podizanje zadružne fabrike šećera. Tu ideju su podržali sitni i srednji proizvođači šećerne repe kako iz Sivca tako i iz okolnih sela. Prikupljenim sredstvima otpočela je gradnja 1926. godine.

Građevinske radove izvodila je Ljubljanska gradbena družba, a mašine i oprema su kupljene u Čehoslovačkoj od firme Vizner iz Hrudina. Montiranje opreme obavljali su visokokvalifikovani radnici iz Češke koji su i ostali u Sivcu. Prerada repe je počela 15. oktobra 1927. godine. Repa je dopremana železnicom od Pačira, Krnaje (Kljajićevo), Jagnjeva i drugih mesta, a zbog blizine kanala dopremana je i brodovima. Mali proizvođači repu su dovozili zaprežnim kolima.

Tokom kratkotrajnog postojanja i rada kartel starih šećerana je sabotirao i na sve načine pokušavao da do temlja uništi fabriku. To im je i uspelo. U noći između 29. i 30. oktobra izbio je požar u mašinskom odeljenju, koji je zahvatio i deponiju repe koja je sva izgorela. Odmah posle požara navalili su poverioci sa potraživanjima i od uprave šećerane i od proizvođača. Kako niko nije mogao da udovolji ovim potraživanjima svi su pali pod stečaj.

Šećerana je posle požara popravljena i izdata pod zakup dr Peri Erdeljanovu, veleposedniku i bogatašu iz Petrograda (Zrenjanin).

Šećerana je radila do 1937. godine kada je zatvorena. 1947. godine demontirana je i kao poklon vlade FNRJ poslata u Albaniju. Na njenom demontiranju i montaži, u blizini Korče, radilo je 14 majstora i inženjera. Oni su pri povratku za Jugoslaviju pobijeni. Njihova tela su doneta u Sivac, a odatle poslata u mesta njihovog porekla.

Zgrada bivše šećerane služila je kratko i kao livnica, a kasnije i kao magacin za žitarice i stočnu hranu Poljoprivrednog kombinata "Sivac".

 

Tekst pripremio Zoran O. Peruničić, korišćene slike su iz kolekcije Slavka Purića.