СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Представљамо текст Протонамесника Ђорђа В. Дејановића - прив. Пароха од 4. новембра 1982.године:
"Драга браћо и сестре,
Православни храм у Сивцу, овај у коме сада стојимо, посвећен је Преносу целебних моштију Светог Оца НИКОЛАЈА. Народно предање каже, да је ово, кроз минула столећа, пета српска Православна Црква у Сивцу. Тиме је разумљиво, зашто су сви Срби сивачки толико поносни на своју Свету Цркву, што и данас тако бројно долазе недељом и празником у храм где присуствују Светим Богослужењима. Али да би се говориоло о Св. Храму у једном српском Православном селу, не може, а да се претходно не опише историја о постанку тога села. То ћу и ја сада укратко покушати да Вам изнесем.
Сивац, као село насељено Србима, говори нам хроника, помиње се, да је постојало још пре "сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем"... Први писани докуменат нађен је на прагу старе (четврте) Цркве сивачке, која је порушена 1874. год. Када је ова нова освећена.. То је један надгробни споменик, на коме је било уклесано о покојнику :"Здје престависја раб Божији Павао Јелчић у Сивцу на Бачки 1681.октобра 28. Да ли је исти покојник био житељ сивачки не може се знати. Јелчића у Сивцу нема, а и касније се ово презиме не појављује. И још један надгробни споменик са натписом: "И С -ХС -Престависја тј. 1719.г. раб Божиј Живко (презиме нечитко), нађен је на углу код 1. парохијског дома. Тада су се вршиле масовне миграције - пресељења српскога народа, па се износи следеће, по народном предању: - Поп Нестор је превео доста српских породица из села Сентиваана - Пригревица (јужно од Сомбора) крајем 1765 или почетком 1766. године и намерио се са њима у Сивац, где су се настанили у две улице поред канала. Те две улице и данас се називају "сентивански крај", а људи Сентиванци. Њиховим доласком у Сивац знатно је порастао број Срба у Сивцу, наиме, других народности до тада у Сивцу и није било. Досељене су следеће породице: Влашкалић, Маџарев, Калуђерски, Грујин , Ћурић, Сувајџић, Рашковић, Буљевић, Мајски, Бајић, Белин, Верац, Верчев, Владисављев, Вргов, Вукоманов, Веселин, Томић, Главић, Давидов, Јеврин, Јокић, Кресојев, Латинкин, Папулић, Пушкарев, Томин, Чупић, (испричао пок.чика Трива Петровић). Староседеоци са новонасељеним видимо да 1781.год.приступају, како рекоше у хроници: "Приступисмо обнављати Церков" претпоставља се, да је то градња (четврте) Цркве по реду, од цигле са шиндром покривене. Саграђена је на месту садашњег 1. парохијског дома. У истој св.Цркви се служи Богу и роду српском до 1874.год. када ју је заменила ова у којој сада стојимо.
Овај нови Православни храм сивачки посвећен је исто Преносу моштију Светог Оца Николаја, а грађен је за време службовања сивачких пароха: Максима Рајића и Младена Јовановића. Предузимач радова је био Карло Гверер из Сомбора, али за време градње умре, а започету градњу настави Јован Шмаус из Апатина. Темељи Цркве су освећени 26.септембра 1868.год. Црква буде сазидана од цигле купљене и превезене из Куле, а градња буде завршена 1872.год. покривена, али недовршена унутра. Исте године су торњевци били покривени лимом. Нова четири звона су купљена, постављена и освећена од пок.Проте Георгија Бранковића 12. јула 1873.год. Новосазидани Светониколајевски храм сивачки осветио је владика Герман Анђелић 7. октобра, у недељу 1873.године. Размер св. Храма: Дужина цркве 70 м. Ширина 14.м. Висина до сводова: 18. Висина крова: 30м. Висина два бочна торња:45м. Централни торањ, висина врх крста: 51,5м.али, поред свега изнетог, овај св.храм има непроцењиво благо уметничко у свом иконостасу.
Сивачки Српски Православни храм краси његов иконостас са свим његовим вредним иконама. Таква је његова вредност, да се о истом учи у свим школама широм наше отаџбине. Икона Пресвете Богородице са Богомладенцом била је и у иностранству, сада се са јошп две, исте вредности, налазе у Галерији матице српске у Новом Саду. Биле су оне излагане у Паризу, Риму и у још неколико градова света. Иконе на иконостасу сачинио је својом кичицом први српски академски сликар Павел Ђурковић. Родом је из Баје, а рођен је у другој половини осамнаестог столећа и живео у првој половини деветнаестог. Школовао се и студирао у Пешти, Бечу и Риму. У многоме је подражавао Рембранта. Пре сивачког иконостаса сачинио је иконостасе који су га прославили у тој епохи, у Сомбору иконостас Мале Цркве, иконостас у Даљу, који је за време 2. светског рата изгорео и иконостас саборне Цркве у Вршцу. Тог и таквог уметника, сивачка Црквена општина је 1816.године узела да јој сачини овај иконостас, за стару сивачку (четврту) Цркву. Погођен иконостас Павел Ђурковић 1817.године Сивчанима предаје, на свој понос, а вернима на радост. Име Павла Ђурковића се прочуло по свим крајевима српскога народа. Баш тада кнез Милошп Обреновић подиже у Србији 2. српски против Турака. Престоница му је Крагујевац. Књажев ћата шаље писмо у Сивац на Црквену општину тражећи Павла Ђурковића, молера да он одмах иде у Крагујевац, да портретише књаза и целу књажевску породицу. Ови Павелови радови услеђују после сивачког иконостаса и сви ови се сада налазе у београдском Народном музеју. Од свих радова Павела Ђурковића најпризнатије му је уметничко дело експонат иконе Свето га Николе, уграђена у овај сивачки иконостас. Немојте давати до тога, што је он тако црн, време је оставило трага на њему, дим, угаљ, тамјан и друго. Потребни су му конзерваторски радови да би синуо у свој својој лепоти. Но, он је заиста понос целога Сивца. Срећа је вилика, што је овај иконостас пренет и постављен у ову нову Цркву, јер ни један од нових иконописаца не би могао заменути својим радовима Ђурковићеву кичицу. По речима Др Павла Васића проф.лик.академије у Београду, који каже: Ђурковић је још након 200.година ненадмашан мајстор своје уметности.
Сивачка Православна Црква је лепа, можда најлепша грађевина на северу Бачке, која доминира целом околином, зато је Сивчани воле и радо се окупљају у њој. Генерално је оправљена, малана 1958.године, а споља обијена, малтерисана и обојена 1971.године. Крајем 1981.године звона су јој електрифицирана и аутоматизована. Богата је и лепа, на радост и понос свих сивачких Срба и васцелога Православља.
А М И Н ."
