G-din M. Lazarević je 1976. godine u rubrici Zanimljiva Vojvodina u listu Dnevnik objavio članak, a mi ga danas poklanjamo našim posetiocima.
Nigde brašna kao staparskog
U Malom Staparu već 128 godina melje vodenica na Velikom bačkom kanalu
Tišina oko divljih kestenova, tamo gde se račvaju Veliki i Mali bački kanal, remeti škripa vodeničkog točka. Inače mirna i samo vetrom zatalasana voda pada sa visine od metar, penušajući se. Već 128 godina teče preko lopatica turbine i pokreće jedinu vodenicu na kanalu .
Mali Stapar najmanje i na pet kilometara od najvećeg vojvođanskog sela - Sivca, ima mlin koji pokreće voda bez toka. U selu je samo petnaestak kuća čudno kupastih krovova, nalik jedna na drugu. Tu je i napuštena jednospratnica kuća i škola , a u njena četiri razreda je samo jedanaest devojčica i dečaka.
Neobični mlin
Još svež asfalt postavljen prošle godine od Sivca, stigao je samo do ulaska u selo, a glavna i jedina ulica jedva sto metara duga, ostala je blatnjava. Daleko od trke za vremenom, selo živi svojim divno ustaljenim načinom života. Zemljoradnik Cveta Nikolić star 70 godina priseća se da je sva ta zemlja pred balkanske ratove pripadala državi. Bio je tu i spahiluk sa 52 hiljade hektara. Zemlja je sada privatna ili pripada Kombinatu sivačkom ili su to salaši raštrkani po ravnici.
Svojih osam jutara Nikolić je dao kombinatu, za penziju. Onemoćao je veli, mada i sada biciklom odlazi u Sivac, jer je preduzeće Malom Staparu ukinulo vezu sa svetom .
Sivčani pa čak i domaćice iz Crvenke i dalje dolaze u neobični mlin po brašno za pitu. Ni jedno se testo ne razvlači tako dobro kao ono napravljeno od malostaparskog brašna.
-Šest vrsti brašna može ovaj mlin da samelje - kaže Lazar Aćanski, koji je odmah posle rata uzeo vodenicu u zakup od Vodoprivrednog preduzeća Dunav - Tisa - Dunav. Njegov pomoćnik i pomagač Šandor Kiš, mlinar u penziji još od 1965 ovde druguje sa golubovima i kumrijama na tavancu koji mu pitomo uzimaju zrnevlje žita iz ruku. U ovaj mlin sam došao kao šegrt, vlasnici su se menjali, a ja ostao - priseća se Kiš. Petnaestak kuća Malog Stapara niklo je pre skoro 130 godina kada se gradio mlin, a u njima su stanovali radnici i službenici, dok je spratnica preko puta mlina podignuta za direktora. Salašari su donosili žito u mlin, sve dok 1926. godine direktor kanala nije postao neki Englez. Njegova gospođa iz Londona nije htela da živi tu, bogu iza leđa, već je kupila kuću u Somboru - tako se i direkcija tada preselila. Kuće radnika u Malom Staparu su prodate seljacima, a spratnica je već pola veka napuštena.
Poslednji ključ
Francuska vodena turbina sa 50 konjskih snaga od 1848. godine do danas uporno okreće žrvanj. Vrapci i golubovi ne prekidaju dugogodišnje prijateljstvo sa ostarelim mlinarom, ali pšenice je sve manje. I salašari rade u kooperaciji sa kombinatom - vajka se Aćanski. - Tako, sve žito odlazi u veliki moderni mlin u Sivcu. A i žene neće više da mese hleb posao je stao, a ja na jesen odlazim u penziju. Sedam decenija Šandor posut prašinom brašnom, pritezao je ili popuštao žrvanj, propuštao kroz šake zrnevlje pšenice unapred se radovao što će taj plod mukotrpnog seljačkog rada postati kako kaže najbolje brašno na svetu.
Zato s tugom razmišlja o rastanku, o danu kada će poslednji put okrenuti ključ na vratima i tako ga osuditi na - tišinu. Istina ostaće golubovi da viju gnezda po tavanu.
Jedinstven mlin u Evropi na kanalsku vodu - umire. Da li ista sudbina očekuje i najmanje vojvođansko selo? Zemljoradnik Nikolić ostao je sam s dva psa i konjem. četvoro njegove dece je već otišlo u grad.
